Predavanje na temu „Nasilje“
18. april 2019.
Kviz „Koliko se poznajemo“
7. maj 2019.
Koliko ljudi u Srbiji zna da je danas državni praznik? I koji?
U našoj školi 18.4.2019, održana su dva javno-ogledna časa, „Kad Bog zažmuri“ i „Kultura (ne)sećanja- Staro sajmište“, kojima su učenici IV3 i II3, obeležili državni praznik Dan sećanja na žrtve Holokausta, genocida i drugih žrtava u Drugom svetskom ratu (22.4.2019). Ovaj se državni praznik sećanja uglavnom zaboravlja i čini se prolazi nezapaženo u svim sferama društva. Datum 22.4, u vezi je sa danom kada su jasenovački logoraši 1945. krenuli u oslobađajući proboj iz ozloglašenog logora, mesta užasnih stradanja nedužnih ljudi, i dece, samo zbog toga što su srpskog, jevrejskog ili romskog porekla i svih onih koji su bili protivnici nacističke ideologije i ustaškog pokreta, odnosno, nacistčke tvorevine, Nezavisne države Hrvatske. Ovaj praznik u školi je zbog predstojećeg prolećnog raspusta, obeležen nešto ranije. Međutim, ideja učenika IV3 i II3 i njihovih profesorki Ivane Ilić i Aleksandre Sekulić, bila je da se čitav mesec april posveti sećanjima na žrtve, jer jedino ljudi, narod, koji se sećaju svoje prošlosti mogu imati dostojanstvene sadašnjost i budućnost. Sećanje na žrtve, njihova imena, pojedinačne sudbine, njihova stradanja, oživljavanje ljudskih sudbina, davanje imena i prezimena brojkama, najmanje je što možemo učiniti za stradale, a veliko je, jer tako pokazujemo da je njihov život imao smisla, a da njihovo stradanje dobija dostojan pomen.
Učenici pomenuta dva odeljenja, u okviru jednomesečne projektne nastave, istraživali su dva različita događaja, odnoso niza događanja, tokom Drugog svetskog rata, koja su obeležena stradanjem nedužnih ljudi, civila, samo zbog toga što su druge vere i što su tokom rata, a ukorenjeno u nacističkoj ideologiji, bili omraženi. Istoveremeno su istraživali i učili o poreklu Jevreja na ovim prostorima, njihovim običajima i sudbini tokom Holokausta. Na kraju istraživačkog projekta održali su dvočase izlaganja, prezentovanja i demonstriranja rezultata, za učenike i nastavnike škole.
Učenici četvrtog razreda, istraživali su događaje koji su se odigrali tokom Novosadske racije na pojedninačnim sudbinama stradalih i preživelih Jevreja, Srba i Roma i drugih koji su tih dana bili označeni za uništenje. Njihov dvočas nazvan je „Kad Bog zažmuri“ prema istoimenoj knjizi kratkih priča nastalih prema stvarnim događajima i pojedinačnim sudbinama, autora Marije Vasić, profesorke sociologije Jovine Gimnazije u Novom Sadu. Učenici su održali mala predavanja o onome što su saznali o samoj raciji, poreklu Jevreja na ovim prostorima, sudbini Srba i Roma i svih onih koji su bili na udaru mađarskih vlasti pod čijom je upravom tokom Drugog svetskog rata bio ovaj deo Vojvodine. Prikazali su i svoju posetu lokacijama stradanja u Novom Sadu i izneli kritičke stavove o načinima na koje se sve sećamo ovih žrtava, ili ih se tačnije nesećamo, o ulicama kojima danas šetamo, o prostorima u kojima danas „šopingujemo“, o mestima gde se kupamo i uživamo, jedemo, a pritom ne znamo da su tu „provedeni dani i noći uz jecaje preplašenih i mučenih ljudi na najvećoj hladnoći u iščekivanju mučke smrti“. Na kraju su ugostili Mariju Vasić, i organizovali susret sa njom u našoj školi. Marija je govorila o svojoj knjizi, a u svetlu istinitih priča „hladnih dana“ u Novom Sadu. Maturanti ovog odeljenja, pokušali su na neki način da isprave nepravdu postojanja zaborava na strašne događaje i da ovaj dan pretvore u Dan sećanja, a mesec april u mesec sećanja na stradale.
Učenici II3 bavili su se događanjima i pojedinačnim sudbinama u koncentracionom logoru „Staro sajmište“ u Beogradu. Iznosili su rezultate svojih istraživanja i prezentovali ih drugim učenicima i nastavnicima na dvočasu „Kultura (ne)sećanja- Staro sajmište“, o tome čemu je kompleks Starog sajma prvobitno bio namenjen, u šta se pretvorio tokom Drugog svetskog rata i kako izgleda danas. Prikazali su i malu izložbu fotografija „Nekad i danas“ sa posete ovoj lokaciji, gde su se odigrali tragični događaji stradanja, prvenstveno Jevreja, a onda i Srba i Roma i svih onih koji nisu mogli da se pomire sa nacističkim režimom tog vremena. Danas se život na Starom sajmištu odvija potpuno normalno, bez ikakvog obeležja i tragova sećanja da su se tamo pre, za istoriju svega, sedamdesetak godina odigrali stravični zločini prema Čoveku. Učenici su osvestili stepen zaborava i opasnost koju on sobom nosi. Na primeru svoje vršnjakinje Hilde Dajč, između ostalog, čitajući njena pisma, svedočanstva o (ne)životu u logoru, donekle su oživeli i prikazali dimenziju stradanja i potrebe da se ovako nešto „ne zaboravi“, a ukazali na potrebu da se ova mesta, ako ništa drugo, bar adekvatno obeleže. Kritike učenika su iznete su bez namere da se stigmatizuju novonastale namene prstora u kojima su nekeda ljudi mučeni i ubijani.
Završićemo ovaj «izveštaj» poslednjim rečima Lazara Perišića, metalostrugara, koji je straljan u Šumaricama, 21. oktobra 1941:
„21-X-941g. Sećajte se moji mene jer me više nema. Vaš nesretni Laza“, Poruku je ostavio svojim najmilijima kada je shvatio šta će se sa njim desiti, a možemo je shvatiti i kao opštu poruku svih žrtava kojih smo dužni da se sećamo, a to je najmanje što možemo da učinimo.
I.I. i A.S.
