Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату

Српски народ је кроз своју историју био изложен бројним страдањима: масовне  сеобе, природне катастрофе, велике епидемије, глад и ратови односили су бројне животе.
Не тако ретко, велика страдања била су последица удруживања ових догађаја, самим тим  су и жртве биле бројније.

У нашој земљи 21. октобар се (почев од 2012. године) обележава као Дан сећања  на српске жртве у Другом светском рату. Број регистрованих жртава (пре свега  цивилних) по логорима и стратиштима понекад је недовољно прецизан. Нас, потомке  генерација које су положиле своје животе у Другом светском рату, бројке обавезују да их  се сећамо не само на овај дан, него да њихову жртву уградимо у своја размишљања о смислу и вредности живота. Свака жртва није била само обичан број у збиру страдалника  – биле су то пре свега људске судбине, њихови снови и наде, били су то очеви, мајке, браћа, сестре, пријатељи, значајни уметници, вредни људи. Неки од њих били су само деца на почетку младости и у смрт су отишли заједно са својим професорима на  најважнијем часу части и патриотизма.

Током лета 1941. године у Србији се распламсао устанак, а окупатор је већ од септембра почео да спроводи мере на основу којих је убијано 100 талаца за једног убијеног немачког војника. Да би заплашио народ и показао одлучност у својој намери, немачки окупатор је спроводио одмазде над цивилним становништвом по српским градовима: у Краљеву је половином октобра стрељано око 3.000 људи (у Спомен-парку „14. октобар“ поименично је уписано 2.190 особа). Крагујевац је 20. и 21. октобра 1941. године био поприште најстрашнијег злочина, јер су поред талаца стрељана и деца (60 гимназијалаца и 134 малолетника који нису похађали у школу). Према подацима историчара и кустоса Музеја „21. октобар“ Станише Бркића, које је навео у својој књизи „Име и број“ (објављеној 2007. године), број стрељаних у Крагујевцу у околним селима тих октобарских дана износио је 2.796 лица. Наслов ове књиге шаље снажну поруку да је сваки број у овом масакру имао своје име и да свако то име заслужује сећање, које ће у нама пробудити најплеменитија осећања која су везана за људске судбине. Масовна страдања српског становништва свакако су била најбројнија у логорима. Већ 28. октобра 1941. године отворен је логор Старо сајмиште у који су довођени Јевреји, Роми, Срби (припадници покрета отпора, комунисти и припадници масонске ложе у Србији). Подаци говоре да је око 10.000 српских цивила и партизана страдало у овом логору и да су заједно са осталим убијеним затвореницима покопани у Јајинцима. У логору на Бањици према аутору књиге „Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941-1945“ Венцеславу Глишићу (објављеној 1970. године), страдало је 3.849, а према Књизи притвореника 4.286 лица. Место највећег страдања цивилног становништва (укључујући жене и децу) на територији Независне Државе Хрватске (НДХ) био је логор у Јасеновцу. Иво Голдштајн, у својој књизи „Јасеновац“ (објављеној 2019. године) говори о непотпуном списку у коме је поименично уписано 83.000 жртава, уз додатак да их је било још највише 20% који нису регистровани. JAVNA USTANOVA SPOMEN-PODRUČJE JASENOVAC наводи да је укупан број жртава у овом логору износио 83.145 и да је од тог броја 47.627 жртава било српске националности. Међу српским жртвама било је 21.738 мушкараца, 13.206 жена и 12.683 детета). Члан Државне комисије судских антрополога Србољуб Живановић наводи да је у концентрационом логору Јасеновац страдало укупно 700.000 људи (од којих је Срба било 500.000).

На овом месту треба истаћи несебичан, хуманитарни рад Диане Будисављевић, аустријанке пореклом, која је у врло сложеним и опасним околностима спасавала, пре свих српску децу из усташких логора у НДХ. Од укупно 15.336 деце које је успела да изведе из усташких логора, рат је преживело њих око 12.000. Ово њено дело представља најсветлији пример људске пожртвованости и храбрости које је екранизовано филмом о њој. Подаци о укупном броју страдалих лица у бившој Југославији од 6. априла 1941. године до 15. маја 1945. године које је објавио тадашњи Савезни завод за статистику потврђују да их је било 657.101 (од којих је 392.775 лица било српске националности).

Свака жртва – пописана у званичним подацима, или она која није регистрована, вредна је сећања. Места страдања и мучења треба да буду достојанствено обележена и као таква подсећају нове генерације на највишу цену коју је српски народ платио за своју слободу.

Милан Лалић