Esej iz filozofije

Status znanja i šta samo znanje predstavlja u savremenom dobu kao i uticaj medija na razvoj mišljenja i pojedinca jesu teme na koje su promišljali učenici 4/2 razreda u okviru pisanog eseja…

Znanje za mene predstavlja šta?

Naši roditelji često su se služili i služe se rečenicama: „Uči da bi bio neko i nešto u životu“, ili „Tvoja je budućnost u tvojim rukama“. Verovatno da nema deteta koje nije čulo ove reči svojih roditelja, i to od prvog razreda osnovne škole, pa nadalje, tokom celog obrazovanja. Dok smo mali i tek učimo da čitamo i pišemo, nama ove rečenice samo prođu kroz glavu, gotovo ne misleći kakvo je njihovo značenje. Već nekoliko godina kasnije, njihovo značenje postaje jasnije, jer naše sazrevanje donosi i suočavanje sa realnošću i onim što nas okružuje. Da bismo izbegli težak u mukotrpan život i ružnu budućnost, uzimamo knjige, udubimo se čitajući i učeći informacije od kojih će zavisiti naše ocene, a kasnije i naše mogućnosti da znanje stičemo na nekim višim lestvicama.

Razmišljam da li je svrha učenja i sticanja znanja samo lagodna budućnost i mnogo novca. Koja je svrha svih udžbenika koji nam prođu kroz ruke tokom čitavog školovanja? Da li se može živeti i bez informacija koje godine se koja bitka dogodila, koji pesnik je napisao ovu ili onu pesmu i zašto ju je uopšte napisao, koja joj je svrha; da li su sve informacije o prašumama, okeanima i rekama  podjednako važne kao i one o anatomiji čoveka, o nekom zakonu iz fizike, nekom gramatičkom pravilu ili još gore, izuzetku, iz maternjeg ili stranog jezika koji učimo. Nekada se na sve te silne informacije gleda kao na neki put koji vodi ka odličnoj oceni, diplomi, dobrom poslu. Naravno, u našoj glavi se godinama smenjuje niz novih i različitih podataka, obrazaca, godina, naziva, imena… I sve to prođe kroz naše misli poput neke smernice ka boljem sutra. Međutim, nijedna informacija nije toliko važna ako mi ne shvatimo svrhu zašto je učimo. Čini mi se da je u znanju najvažnija čovekova znatiželja. Ako čoveka ne zanima kako se razvijalo ljudsko drušvo kroz vreme, koja je svrhva bitki, seoba, kako su ljudi živeli u različitim vremenima, onda su sve informacije o tome sasvim beskorisne. Učiti znači širiti vidike, a ne maštati o plati koja će ostvariti sve želje. Novac nema vrednost koju ima znanje, i zato se novcem sve može kupiti. Sve,  sem znanja. Novcem se ne kupuju široki vidici koje gradimo čitajući i učeći, niti se novcem može kupiti znanje kojem raspolažemo dok razgovaramo sa nekim. Bez obrazovanja zauvek ostajemo slepi kraj očiju. Učiti znači sticati znanje o tome kakav je svet u kojem živimo, kako je on nastao, kako se razvijao i sve što taj svet čini potpunim. Interesujući se za sve te podatke imamo priliku da sazrevamo, da se razvijamo i bolje odnosimo prema stvarima i drugim bićima. U prilici smo da učimo i saznajemo zajedno sa vršnjacima, najboljim drugarima; da kroz šalu, zabavu i smeh dolazimo do znanja. Ali, nažost, mnoga deca školu doživljavaju pogrešno. Grade mišljenje da se u školi sve mora, da nemaš drugog izbora, da su svi strogi i preki, da u školi postoje samo kazne i pokude i da je to jedna velika zgrada u kojoj gradivo moraš učiti na silu. Naravno da škola nema tu svrhu. Važno je imati na umu da škola nudi odrastanje i sazrevanje, pre svega, a zatim i veoma veliko znanje.

Ponekad imam osećaj da sam prešla veliki put, izborila se sa brojnim preprekama, uložila veliki trud i konačno došla do cilja. Međutim, kada je u pitanju znanje, mislim da cilj skoro i da ne postoji, jer učimo čitavog života, granice ne postoje. Znanje je oduvek bilo veliko bogatstvo za sve nas i oduvek nam je bilo dostupno, samo je pitanje koliko ko želi da ga dobije.

Nevena Jeličić IV₂

Uticaj medija na formiranje mišljenja

Danas, informacije na internetu ima svuda. Kada informacija dođe do javnosti ona se onda prenosi preko društvenih mreža. Na društvenim  mrežama se informacije prepričavaju, menjaju i dalje šire. Kada govorimo o promenama u društvu, možemo reći da su mediji njihov nezaobilazan činilac, ali i da promene u društvu utiču na samu ulogu medija. Mediji uz pomoć medijskih sadržaja doprinose formiranju stavova pojedinaca i određivanju njihovog ponašanja kroz poistovećivanje sa situacijama koje su medijski predstavljene. Tako mediji pomažu da pojedinac pozicionira i odredi sebe u odnosu na druge i bolje se orijentiše u stvarnim društvenim situacijama. Drugim rečima, način na koji ćemo igrati svoju društvenu ulogu i na koji realizujemo sebe, delom je zavisan od građe dobijene iz medija. Oni imaju društveno pozitivnu ulogu u osvetljavanju stvarnosti i prikazivanju društvene realnosti. Služe informisanju, zabavi, druženju, učenju itd. Svojom realnom moći oni mogu da oblikuju identitete, da modeluju životne stilove i vrednosti, da učestuju u socijalizaciji i procesu vaspitanja, da stvaraju društveni konsenzus, ali i da stvaraju steriotipe – istovremeno imajući uticaj na društvenu stvarnost i ponašanja ljudi. Poseban uticaj na decu imaju stavovi njihove porodice, koje oni još u ranom detinjstvu obično nesvesno prihvataju. Što su starij, sve više prihvataju vrednosne orijentacije i stavove koji su posredovani filmovima, štampom, televizijom, kroz druženja sa vršnjacima i slično. Senzacionalističke priče u novinama, na radiju ili televiziji, koje uglavnom kao temu imaju katastrofe, prave se da privuku čitaoce, slušaoce i gledaoce. Takve priče na mlade često ostavljaju loš utisak i razvijaju predrasude o kvalitetu života i potrebama pojedinih grupa ljudi. Jedan od načina da se shvati značaj medija u našim životima, jeste da se zamisli život bez medija. Mediji igraju značajnu ulogu u današnjem društvu obezbeđujući, na različite načine, širok opseg informacija. Oni snažno utiču na stavove u zajednici, na verovanja i ponašanje, igraju vitalnu ulogu u politici, ekonomiji i društvenoj praksi, i kao takvi prodiru u sve sfere društva. Već dugo mediji nisu samo posrednici koji prenose neki sadržaj, već su zapravo oformili vlastitu socijalnu sredinu i postali deo našeg vlastitog prirodno-umetničkog okruženja. Oni su prijatelji, neprijatelji, obožavani, omraženi,… Većina onoga što kažemo o medijama govorimo o nama samima.

Marijana Đajić IV2