Кишовим стопама или „Кишобран” у Суботици

У оквиру сарадничког пројекта „Кишобран”, трагом рођења писца Данила Киша, 10. 6. 2023, ученици Гимназије „Вељко Петровић” Сомбор и наше школе (Економско – трговинске) са својим професоркама српског и енглеског језика (ово је тако у Кишовом духу) учествовали су у образовном обиласку града Суботице. У жељи да се присетимо несвакидашње свестраног уметника, и „одбранимо” право на почасно и достојанствено помињање његових дела, судбине и личности, са циљем да развијамо културу сећања и боље разумемо људска права, упознавали смо се са Даниловим родним градом. Обишли смо знамените суботичке палате, обе у стилу сецесије: Рајхлову палату и зграду некадашње Трговинске банке, затим, Градску кућу и Синагогу за које је Киш везивао своју нејасну визију града у којем је рођен (Суботицу смо посетили на Светски дан сецесије, ако се било шта може назвати случајним и препустили се вођству домаћина и то на два језика: српском и мађарском). Ушли смо и у чувену Књижару „Данило Киш” (не ону некадашњу, која је након скоро 80 година престала да постоји и мада се претпостављало да ће се на њеном месту отворити кладионица, у палати са атласима који због побуне против богова посрћу држећи небеса, „Службени гласник” је отворио књижару дајући јој старо име).

Овај, југословенски писац, како је себе доживљавао, рођен је 22. фебруара 1935. Није се сећао суботичког детињства, јер се породица Киш, две године након његовог рођења, преселила у Нови Сад. Према властитом казивању, родио се „случајно у Суботици, где се спајају две културе, веома значајне, што уједно доказује да у судбини једног писца ништа није случајно”. У зрелијим годинама је, у више наврата, објашњавао да Суботица у његовој биографији, у ствари, има улогу да сведочи о двострукости, о “амбигвитету језика, порекла, историје и културе”.

– Киш није имао јасну визију свог родног града, везивао ју је за Синагогу, Градску кућу, песника Дежеа Костолањија и вишејезичност. Иако је његово присуство у родном граду остало званично необележено, природа се на неки начин потрудила да то исправи. У „Раним јадима” Киш у Новом Саду тражи улицу дивљих кестенова, то је некадашња Бемова или данас Ћирпанова, где је тај дрворед постојао. У Новом Саду га више нема, али двоструки дрворед кестенова постоји управо овде, испред места где је била његова родна кућа. Можда је то и најлепши спомен на Киша, мада је понеко од ових стабала почело да се суши, а не видим да неко о томе брине – рекао је Бошко Крстић, суботички романсијер, новинар и есејиста. На другом месту Крстић каже: „Суботица зна родити велике људе, али понекад је премала за њих. Ту не мислим само на Данила Киша, већ и на Радета Константиновића, Душка Радовића, Стевана Раичковића, Ервина Шинка… Једноставно, велики људи израсту и надрасту сопствени град.“

Од „Раних јада”, које су наши ученици прочитали у првом разреду, до „Енциклопедије мртвих”, у поднаслову „Читав живот”, а да су је неки ученици прочитали, док неке тек чека, накупио се „горки талог искуства” – „читав живот” који ће се излити у величанствену уметност. Киш пише о животу, али пишући о љубави и смрти, а истовремено је у његовим делима толико лепоте, толико биља, цвећа, боје, као у суботичким палатама или „боже драги” синагоги. (То је један наш ученик ускликнуо када је први пут у њу крочио.)

Суботица је за Киша значила симболично место сусрета и прожимања, а не конкретно место сећања на детињство. Зграда у којој је Киш по рођењу живео, срушена је у савезничком бомбардовању 1945, па ту баш ништа не подсећа на славног писца. Зграда, на том месту подигнута, ничим није обележена. Ниједна суботичка улица не носи име писца, а његово постхумно именовање у почасног грађанина Суботице, пре је конторверза, него израз истинског поштовања. Ипак, у извесном смислу, његово присуство у овом граду, обележено је једним спомеником – бистом у самом центру, једном књижаром која носи име „Данило Киш”, Фондацијом за омладинску културу и стваралаштво „Данило Киш” и Књижевном манифестацијом „КИШобран”. Обележено је, надамо се, и нашом посетом, упознавањем града Кишовог рођења, обиласком значајних места и шетњом његовим улицама, а свака од њих могла би носити Кишово име.

А да је породица Киш остала у Суботици, вероватно би јој се десило оно што и другим  суботичким јеврејским породицама: након затварања у гето 1944, одвођење у мађарски логор и даље у немачке логоре. Више од 5000 Јевреја је страдало, а вратило се 1057. У ужасима Другог светског рата нестајале су целе породице, целе улице. Зато ученицима објашњавамо зашто Андреас Сам трага за улицом дивљих кестенова и зашто наглашава да „кестенови немају своје успомене”. Шта значи имати успомене, шта значи сећати се. Данило Киш је остао без оца у Холокаусту, мајка је умрла непосредно након краја рата. Само очева писма, неколико фотографија. доказ су да је постојао, да Данило није све измислио себи за утеху (како пише у једној својој књизи), јер утешни нису празнина, ништавило, него, ма колико тешки били, постојање, сећање, живот.

Утисци, сазнања и слике са овог путовања, употпуниће ученичку изложбу која је у настајању. Изложба ће обухватити образовна путовања, и у Нови Сад и у Суботицу, а њено постављање очекује се 19. 6. 2023.

Александра Секулић
Снежана Клепић