Kišovim stopama ili „Kišobran” u Subotici

U okviru saradničkog projekta „Kišobran”, tragom rođenja pisca Danila Kiša, 10. 6. 2023, učenici Gimnazije „Veljko Petrović” Sombor i naše škole (Ekonomsko – trgovinske) sa svojim profesorkama srpskog i engleskog jezika (ovo je tako u Kišovom duhu) učestvovali su u obrazovnom obilasku grada Subotice. U želji da se prisetimo nesvakidašnje svestranog umetnika, i „odbranimo” pravo na počasno i dostojanstveno pominjanje njegovih dela, sudbine i ličnosti, sa ciljem da razvijamo kulturu sećanja i bolje razumemo ljudska prava, upoznavali smo se sa Danilovim rodnim gradom. Obišli smo znamenite subotičke palate, obe u stilu secesije: Rajhlovu palatu i zgradu nekadašnje Trgovinske banke, zatim, Gradsku kuću i Sinagogu za koje je Kiš vezivao svoju nejasnu viziju grada u kojem je rođen (Suboticu smo posetili na Svetski dan secesije, ako se bilo šta može nazvati slučajnim i prepustili se vođstvu domaćina i to na dva jezika: srpskom i mađarskom). Ušli smo i u čuvenu Knjižaru „Danilo Kiš” (ne onu nekadašnju, koja je nakon skoro 80 godina prestala da postoji i mada se pretpostavljalo da će se na njenom mestu otvoriti kladionica, u palati sa atlasima koji zbog pobune protiv bogova posrću držeći nebesa, „Službeni glasnik” je otvorio knjižaru dajući joj staro ime).

Ovaj, jugoslovenski pisac, kako je sebe doživljavao, rođen je 22. februara 1935. Nije se sećao subotičkog detinjstva, jer se porodica Kiš, dve godine nakon njegovog rođenja, preselila u Novi Sad. Prema vlastitom kazivanju, rodio se „slučajno u Subotici, gde se spajaju dve kulture, veoma značajne, što ujedno dokazuje da u sudbini jednog pisca ništa nije slučajno”. U zrelijim godinama je, u više navrata, objašnjavao da Subotica u njegovoj biografiji, u stvari, ima ulogu da svedoči o dvostrukosti, o “ambigvitetu jezika, porekla, istorije i kulture”.

– Kiš nije imao jasnu viziju svog rodnog grada, vezivao ju je za Sinagogu, Gradsku kuću, pesnika Dežea Kostolanjija i višejezičnost. Iako je njegovo prisustvo u rodnom gradu ostalo zvanično neobeleženo, priroda se na neki način potrudila da to ispravi. U „Ranim jadima” Kiš u Novom Sadu traži ulicu divljih kestenova, to je nekadašnja Bemova ili danas Ćirpanova, gde je taj drvored postojao. U Novom Sadu ga više nema, ali dvostruki drvored kestenova postoji upravo ovde, ispred mesta gde je bila njegova rodna kuća. Možda je to i najlepši spomen na Kiša, mada je poneko od ovih stabala počelo da se suši, a ne vidim da neko o tome brine – rekao je Boško Krstić, subotički romansijer, novinar i esejista. Na drugom mestu Krstić kaže: „Subotica zna roditi velike ljude, ali ponekad je premala za njih. Tu ne mislim samo na Danila Kiša, već i na Radeta Konstantinovića, Duška Radovića, Stevana Raičkovića, Ervina Šinka… Jednostavno, veliki ljudi izrastu i nadrastu sopstveni grad.“

Od „Ranih jada”, koje su naši učenici pročitali u prvom razredu, do „Enciklopedije mrtvih”, u podnaslovu „Čitav život”, a da su je neki učenici pročitali, dok neke tek čeka, nakupio se „gorki talog iskustva” – „čitav život” koji će se izliti u veličanstvenu umetnost. Kiš piše o životu, ali pišući o ljubavi i smrti, a istovremeno je u njegovim delima toliko lepote, toliko bilja, cveća, boje, kao u subotičkim palatama ili „bože dragi” sinagogi. (To je jedan naš učenik uskliknuo kada je prvi put u nju kročio.)

Subotica je za Kiša značila simbolično mesto susreta i prožimanja, a ne konkretno mesto sećanja na detinjstvo. Zgrada u kojoj je Kiš po rođenju živeo, srušena je u savezničkom bombardovanju 1945, pa tu baš ništa ne podseća na slavnog pisca. Zgrada, na tom mestu podignuta, ničim nije obeležena. Nijedna subotička ulica ne nosi ime pisca, a njegovo posthumno imenovanje u počasnog građanina Subotice, pre je kontorverza, nego izraz istinskog poštovanja. Ipak, u izvesnom smislu, njegovo prisustvo u ovom gradu, obeleženo je jednim spomenikom – bistom u samom centru, jednom knjižarom koja nosi ime „Danilo Kiš”, Fondacijom za omladinsku kulturu i stvaralaštvo „Danilo Kiš” i Književnom manifestacijom „KIŠobran”. Obeleženo je, nadamo se, i našom posetom, upoznavanjem grada Kišovog rođenja, obilaskom značajnih mesta i šetnjom njegovim ulicama, a svaka od njih mogla bi nositi Kišovo ime.

A da je porodica Kiš ostala u Subotici, verovatno bi joj se desilo ono što i drugim  subotičkim jevrejskim porodicama: nakon zatvaranja u geto 1944, odvođenje u mađarski logor i dalje u nemačke logore. Više od 5000 Jevreja je stradalo, a vratilo se 1057. U užasima Drugog svetskog rata nestajale su cele porodice, cele ulice. Zato učenicima objašnjavamo zašto Andreas Sam traga za ulicom divljih kestenova i zašto naglašava da „kestenovi nemaju svoje uspomene”. Šta znači imati uspomene, šta znači sećati se. Danilo Kiš je ostao bez oca u Holokaustu, majka je umrla neposredno nakon kraja rata. Samo očeva pisma, nekoliko fotografija. dokaz su da je postojao, da Danilo nije sve izmislio sebi za utehu (kako piše u jednoj svojoj knjizi), jer utešni nisu praznina, ništavilo, nego, ma koliko teški bili, postojanje, sećanje, život.

Utisci, saznanja i slike sa ovog putovanja, upotpuniće učeničku izložbu koja je u nastajanju. Izložba će obuhvatiti obrazovna putovanja, i u Novi Sad i u Suboticu, a njeno postavljanje očekuje se 19. 6. 2023.

Aleksandra Sekulić
Snežana Klepić