Посета изложби у Ликовној галерији Културног центра у Кули

Ученици одељења I-1 и I-2 посетили су 10. марта 2026. године изложбу у Ликовној галерији Културног центра у Кули.

ИЗЛОЖБА СЛИКА МИЛАН КОЊОВИЋ

Милан Коњовић се родио као други син Давида Коњовића, адвоката, краљевског јавног бележника и Вере, рођене Вукичевић. Милан Коњовић је већ 1914. као гимназијалац у Сомбору изложио педесетак својих радова сликаних по природи, а 1919. године се уписује на Академију ликовних уметности у Прагу, у класу професора Влаха Буковца. Након два семестра студије наставља самостално. Авангардни чешки сликар Јан Зрзави га упућује на студирање Леонарда, потом одлази у Беч, да би 1923, године уследила студијска путовања у Минхен, Берлин и Дрезден. У Париз стиже са Емом Маштовском, својом каснијом супругом — коју је упознао у Прагу 1924. године и остаје до 1932. године, до свог коначног повратка у Сомбор. У Паризу постиже запажене успехе самосталним изложбама, као и учествовањем на изложбама Париских салона. Ту настаје Коњовићева „плава фаза” (1929 — 1933), његова прва зрела уметничка физиономија. По повратку у Сомбор посветио се сликању родног краја, његовог пејзажа, људи и амбијената са страшћу визионара, који свему сто ради даје печат своје аутентичне стваралачке личности. Лети слика у Далмацији (Млини, Цавтат, Дубровник), те раздобље од 1934. до 1939. обухвата уметникову „црвену фазу”. За време рата, 1941. године налази се у заробљеништву у логору у Оснабрику, где је радио темпере и већи број цртежа. После повратка у Сомбор, 1943, 1944. и 1949. године настају Коњовићеви пастели, као и уља стишаног колорита, који чине уметникову „сиву фазу” (1940 — 1952). Година 1953. значи преокрет у Коњовићевом сликарству: однос према предмету постаје слободнији, на делима „колористичке фазе” доминира чиста, интензивна боја, уметник се зауставља на прагу апстракције. Нова сликарска оријентација кулминира и траје на радовима „асоцијативне фазе” (1960 — 1984), да би сликар 1985. године почињао са првим варијацијама на тему византијске уметности, те ће до краја 1990. године настати тридесетак дела нове „византијске фазе”, са којима се и завршава Коњовићев пребогати опус од око 6.000 радова, уља, пастела, темпера, акварела, цртежа, таписерија, позоришних сценографија, скица за костим, витража, мозаика, графика.