Обележили смо државни празник Дан сежћања на жртве Холокауста, геноцида и других жртава у Другом светском рату

Предавање на тему „Насиље“
18. априла 2019.
Квиз “Колико се познајемо”
7. маја 2019.

Колико људи у Србији зна да је данас државни празник? И који?

У нашој школи 18.4.2019, одржана су два јавно-огледна часа, „Кад Бог зажмури“ и „Култура (не)сећања- Старо сајмиште“, којима су ученици IV3 и II3, обележили државни празник  Дан сећања на жртве Холокауста, геноцида и других жртава у Другом светском рату (22.4.2019). Овај се државни празник сећања углавном заборавља и чини се пролази незапажено у свим сферама друштва. Датум 22.4, у вези је са даном када су јасеновачки логораши 1945. кренули у ослобађајући пробој из озлоглашеног логора, места ужасних страдања недужних људи, и деце, само због тога што су српског, јеврејског или ромског порекла и свих оних који су били противници нацистичке идеологије и усташког покрета, односно, нацистчке творевине, Независне државе Хрватске. Овај празник у школи је због предстојећег пролећног распуста, обележен нешто раније. Међутим, идеја ученика IV3 и II3 и њихових професорки Иване Илић и Александре Секулић, била је да се читав месец април посвети сећањима на жртве, јер једино људи, народ, који се сећају своје прошлости могу имати достојанствене садашњост и будућност. Сећање на жртве, њихова имена, појединачне судбине, њихова страдања, оживљавање људских судбина, давање имена и презимена бројкама, најмање је што можемо учинити за страдале, а велико је, јер тако показујемо да је њихов живот имао смисла, а да њихово страдање добија достојан помен.

Ученици поменута два одељења, у оквиру једномесечне пројектне наставе, истраживали су два различита догађаја, односо низа догађања, током Другог светског рата, која су обележена страдањем недужних људи, цивила, само због тога што су друге вере и што су током рата, а укорењено у нацистичкој идеологији, били омражени.  Истоверемено су истраживали и учили о пореклу Јевреја на овим просторима, њиховим обичајима и судбини током Холокауста. На крају истраживачког пројекта одржали су двочасе излагања, презентовања и демонстрирања резултата, за ученике и наставнике школе.

Ученици четвртог разреда, истраживали су догађаје који су се одиграли током Новосадске рације на поједниначним судбинама страдалих и преживелих Јевреја, Срба и Рома и других који су тих дана били означени за уништење. Њихов двочас назван је „Кад Бог зажмури“ према истоименој књизи кратких прича насталих према стварним догађајима и појединачним судбинама, аутора Марије Васић, професорке социологије Јовине Гимназије  у Новом Саду. Ученици су одржали мала предавања о ономе што су сазнали о самој рацији, пореклу Јевреја на овим просторима, судбини Срба и Рома и свих оних који су били на удару мађарских власти под чијом је управом током Другог светског рата  био овај део Војводине. Приказали су и своју посету локацијама страдања у Новом Саду и изнели критичке ставове о начинима на које се све сећамо ових жртава, или их се тачније несећамо, о улицама којима данас шетамо, о просторима у којима данас „шопингујемо“, о местима где  се купамо и уживамо, једемо, а притом не знамо да су ту „проведени дани и ноћи уз јецаје преплашених и мучених људи на највећој хладноћи у ишчекивању мучке смрти“. На крају су угостили Марију Васић, и организовали сусрет са њом у нашој школи. Марија је говорила о својој књизи, а у светлу истинитих прича „хладних дана“ у Новом Саду. Матуранти овог одељења, покушали су на неки начин да исправе неправду постојања заборава на страшне догађаје и да овај дан претворе у Дан сећања, а месец април у месец сећања на страдале.

Ученици II3 бавили су се догађањима и појединачним судбинама у концентрационом логору „Старо сајмиште“ у Београду. Износили су резултате својих истраживања и презентовали их другим ученицима и наставницима на двочасу „Култура (не)сећања- Старо сајмиште“, о томе чему је комплекс Старог сајма првобитно био намењен, у шта се претворио током Другог светског рата и како изгледа данас. Приказали су и малу изложбу фотографија „Некад и данас“ са посете овој локацији, где су се одиграли трагични догађаји страдања, првенствено Јевреја, а онда и Срба и Рома и свих оних који нису могли да се помире са нацистичким режимом тог времена. Данас се живот на Старом сајмишту одвија потпуно нормално, без икаквог обележја и трагова сећања да су се тамо пре, за историју свега, седамдесетак година одиграли стравични злочини према Човеку. Ученици су освестили степен заборава и опасност коју он собом носи. На примеру своје вршњакиње Хилде Дајч, између осталог, читајући њена писма, сведочанства о (не)животу у логору, донекле су оживели и приказали димензију страдања и потребе да се овако нешто „не заборави“, а указали на потребу да се ова места, ако ништа друго, бар адекватно обележе. Критике ученика су изнете су без намере да се стигматизују новонастале намене прстора у којима су некеда људи мучени и убијани.

Завршићемо овај «извештај» последњим речима Лазарa Перишића, металостругарa, који је страљан у Шумарицама, 21. октобра 1941:

“21-X-941г. Сећајте се моји мене јер ме више нема. Ваш несретни Лаза”, Поруку је оставио својим најмилијима када је схватио шта ће се са њим десити, а можемо је схватити и као општу поруку свих жртава којих смо дужни да се сећамо, а то је најмање што можемо да учинимо.

И.И. и А.С.